Šta za vas danas, posle svih ovih decenija filma i brojnih priznanja, znače nagrade?
Naš posao je da pokušamo da kažemo nešto publici što mislimo da je važno i da to uradimo na zabavan način. Nagrade su važne jer nam pomažu da dođemo do tog cilja tako što stvaramo interesovanje za naše filmove.
Letos ste imali sastanak sa Kristoferom Hamptonom. Da li pripremate neki novi film?
On je fantastičan pisac koji je napisao odličan scenario po mađarskom romanu Šandora Mareja. Mi želimo da radimo zajedno, ali prava za roman su u Americi, tako da ne možemo da dođemo do njih, što je šteta. Ali srećan sam što sam ga upoznao, on je sjajan pisac.
Vi ste se dosta bavili istorijom kroz osobine malih, običnih ljudi. Koliko je ta emocija važna za filmsku umetnost, koliko je važno da se film bavi takvim ljudskim temama?
Vi živite u istom delu sveta kao ja, ja sam rođen u Mađarskoj, centralnoj Evropi, bivšoj Austrougarskoj, ne znam previše o vašoj prošlosti, ali znam da je slična kao naša. Moram da kažem nešto, i mislim da i vi možete da se složite sa time- u Mađarskoj ne postoji nijedna porodica koju nije dotakla neka politička i istorijska promena 20. veka. Bilo da je to bio Prvi svetski rat, revolucija, Drugi svetski rat, period Staljina, nema veze, svaka porodica je živela pod pritiskom ideologije i svaka ideologija je htela da promeni naš život po svom nahođenju. Ovo je životno iskustvo mog dede, mojih roditelja i moje, i ja mislim da nemam ništa drugačije da kažem od toga. I zato što u mojoj porodici niko nije bio kralj, premijer, guverner, mogu da govorim samo o običnim ljudima.
Kako sagledavate savremenu kinematografiju i šta je njena uloga danas? Šta danas može odnosno ne može film?
To je veoma važna tema o kojoj često razmišljam. Ali ja mislim da savremeni film ne postoji, postoje samo dve vrste filma, dobri i loši. Naravno to je pitanje ukusa kako odlučimo koji je dobar a koji ne, ali dobar film je onaj koji nosi ljudske vrednosti, koji nam govori nešto što je deo životnog iskustva. Kao dete koje dobija injekciju protiv neke bolesti, dobar film može da nam pomogne ako doživimo nešto što smo videli na filmu i setimo se da nismo sami. To je za mene dobar film. Plus, mora da bude zabavan. Bunjuel je rekao da film može da bude dobar, fantastičan, pun talenta, samo ne može da bude dosadan. Ako je film dosadan, onda nema veze o čemu govori.
Ali šta je danas?
Kad sam počeo da učim o filmu, krajem pedesetih, početkom šezdesetih, film je tad postajao važna umetnost i dosegao sam vrh sa nekim autorima poput Kurosave, Ozua, Vitorio de Sike, Bunjuela, Bergmana, tako da smo imali priliku da učimo od fantastičnih ljudi. Film sa porukom je uvek imao veliku publiku. Sada u svom domu imate minimum 60 do 80 kanala na televiziji. Što biste išli u bioskop ako pada kiša ili sneg, ako uvek imate nešto na televiziji. Dete od pet godina može da pritisne dugme i vidi celu filmsku istoriju od Ejzenštajna i Grifita preko De Sike i Bergmana. Situacija nije laka, ali siguran sam da će se promeniti. Verovatno će biti kao sa književnošću, važne knjige se štampaju u tiražima od nekoliko stotina, a neke druge u tiražima od nekoliko stotina hiljada. Ali te knjige su na policama, i mi znamo da pripadaju našoj kulturi. Možda se filmovi više neće prikazivati hiljadama ljudi nego stotinama, ali sam siguran da će film i dalje postojati, i da će talentovane kolege i dalje stvarati sjajne filmove. Ali moramo da budemo svesni stvarnosti i interneta i ja ne znam šta dolazi sutra. Nadam se da u vašim filmskim školama sada sede neki studenti koji će u budućnosti praviti filmove kao Čovek nije tica i Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT Dušana Makavejeva.
