Kako ste došli na ideju za film „Čelične ratnice“, o ženama dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu u Srbiji, koji ste režirali po svom scenariju?
Prvo sam radila istoimenu predstavu, po svom tekstu 2014. i igrala je godinu-dve. Zapravo, bila sam pozvana da uradim monodramu o Milunki Savić, ali mi to nije bilo glumački dovoljno izazovno. Krenula sam u istraživanje i o drugim ženama ratnicama, među kojima je u Prvom svetskom ratu u Srbiji bilo i dosta strankinja. Uključila sam čak 13 njih. Htela sam vojsku žena. Kada pričamo o Srbiji ja volim da podignem stvar na malo univerzalniji nivo. Te žene iz Engleske, Švajcarske, Slovenije, Makedonije došle su da se bore za neku istinu. Neko je tu stradao, neka nepravda se dešavala i one su se same prihvatile oružja i pošle u borbu.
Igrajuću tu predstavu od sto minuta, spremajuću se po tri dana uoči svakog izvođenja došla sam na ideju da uzmem kameru i sve to snimim. Zatim sam pišući scenario promenila neke kopče među likovima, napravila filmičnu priču i rekla poruku. Tako je nastao film kao jednostavniji medij za prenošenje istine.
Već 20 godina živite i radite u Švedskoj. Šta Vas je podstaklo da se bavite ovom temom?
Nagnala me je neka muka, unutrašnje nezadovoljstvo, neka neistina koja kruži o nama po svetu. Kao glumica nisam imala drugih sredstava već da uzmem moje najbolje oružje, a to je gluma. Zatim sam okupila ekipu. Nije bilo lako okupiti saradnike na ovu temu u Švedskoj, gde je Prvi svetski rat nepoznanica, o dešavanjima u Srbiji i regionu u Drugom svetskom ratu ponešto i znaju, ali su im naši zadnji ratovi najpopularniji. Sa ovim projektom izvukli smo se iz tog konteksta i pokušali da kažemo jednu istoriju našeg stradanja.
Zašto ste se odlučili da u fokusu budu samo žene?
Zato što se rat obično vodi kao jedna muška priča. Ali u današnje vreme istorija dobija i nova tumačenja. Stradanje ovih žena je nešto o čemu se malo zna. Nadam se da će ovaj film to donekle promeniti. Tekstovi u filmu su original njihove reči. Smatrala sam da je važno da govorimo o faktografiji iako smo u nekoj vrsti fikcionalnog filma.
Koliko svet može da razume ovu priču u kojoj se srpska vojska karakteriša kao ona koja u smrt ide sa pesmom?
A da li mi svi razumemo ptice koje pevaju. Svako peva svoju pesmu. Kome je dato da razume - razumeće, kome nije - neće. Radeći ovaj film nisam ulazila u kompromise. Moj jedini kompromis bio je da ono što želim da kažem prikažem na jednostavan način i da tako doprem do publike.
S obzirom na to da je ovo autorski projekat, i finansiranje je tako išlo, pa nismo nikome morali da polažemo račune. Pratila sam svoj cilj da kažem jednu istinu za koju smatram da pripada nama i da je važno da se o njoj čuje.
Kakvi su planovi za plasman filma?
Premijera je bila u januaru u Švedskom filmskom institutu, u sklopu najave švedskih filmova koji će biti u bioskopskoj distribuciji tokom proleća. Prikazan je i u okviru Balkan film festa, koji organizujemo u Švedskoj.
Sada nam je učešće na Festu jako važno. Srećna sam i prosto ne mogu da verujem da se pojavljujem kao autor filma na Festu koji sam pratila još od rane mladosti. Svi mi koji se bavimo filmom znamo šta znači Fest za Beograd, za Srbiju i region.
Ovaj film smo radili i sa edukativnom funkcijom, tako da ćemo, pored bioskopa, verovatno organizovati i projekcije u školama.
