Film koji ste napisali i režirali „Pretpostavka nevinosti“ zasnovan je na čuvenom američkom filmu „12 gnevnih ljudi“. U kojoj je meri to rimejk, a koliko je srpska priča?
Kada pravim film nemam tačno definisanu meru ovoga ili onoga. Ovo je zaista srpski film, nastao sa željom da kontekstualizuje iz srpske vizure pojam iz naslova, ali naravno da se unutar naše strukture prepoznaje i vrlo je prisutna struktura filma „12 gnevnih ljudi“ na kojoj smo bazirani. Ovo je i omaž tom remek delu Sidnija Lameta. Dakle, u isto vreme film zasnovan na našoj stvarnosti i kulturi, a i posvećenje jednom od mojih omiljenih filmova.
Kakve ste promene uneli u scenario?
Kod nas je okvir drugačiji, priču uvodimo kao priču o pravljenju filma. Zahvaljujući toliko jakom kulturološkom uticaju Lametovog filma možemo i mi da damo svoj ugao gledanja na određene stvari. Postoje stvari u američkim filmovima koje su tipične za američku kulturu, ali se često odnose i na neko globalno civilizacijsko nasleđe. Ovo parče tog nasleđa ja sam htela da sagledam iz srpskog ugla. Lametov film je najviše o pojmu demokratije, o učešću građana, o tome šta su njihove odgovornosti i prava. Kod nas je postojala potreba za upoređivanjem kulture i onoga što su zakonski okviri. Meni je centralno pitanje pojam iz naslova, jer mi kao kultura imamo problem nedovoljnog poznavanja nekih pojmova na kojima počiva uređeno društvo.
Mislite li da kod nas nije dovoljno poznat ili prihvaćen princip pretpostavka nevinosti?
Da. U filmu se to i direktno pominje kao rezultat ankete javnog mnenja. Mislim da je to bilo neophodno da bi se iz srpske vizure interpretirao ovaj tekst. Imamo i scenu časa na Pravnom fakultetu, gde asistent i studenti razgovaraju o tome koliko kod nas stanovništvo uopšte zna o pretpostavci nevinosti, pa neke studentkinje kažu da mi imamo problem mentaliteta da neke pojmove prihvatimo. Kod nas kao da važi mehanizam pretpostavke krivice. Dakle, ne da je optuženi čovek nevin dok se ne dokaže krivica, nego je kriv dok ne uspe da se odbrani. To mi je bilo centralno da bi film prodisao u našoj kulturi.
„Pretpostavka nevinosti“ pored igranog dela ima jasne naznake da je reč o snimanju filma. Koji su razlozi za to?
U samom filmu osvrnula sam se na okvir u kojem sam ga pravila. Radila sam ga kao mikrobudžetni, sa 12 veoma mladih devojaka, koje kao takve očigledno ne bi mogle da budu sve porotnice, pogotovo u zemlji u kojoj porota ne postoji. Zato je osvrt na to uključen u film. To je bio neophodni način da bi film disao i da bi filmska priča i iluzija u našem kontekstu mogla da se održi i da ima smisla.
Mislim da je neophodno imati prijateljski i fer odnos sa publikom. U ovoj situaciji kada mlade glumice, koje zapravo još uče glumu u školi „Prvi koraci“, igraju tekst koji bi u drugim okolnostima bio nemoguć za Srbiju, publici treba to staviti do znanja. To činimo metafilmskom strukturom, uvođenjem pojma pravljenja filma od samog starta, sa klapom na početku, kasnije prekidanjem iluzije, raspravom o umetnosti glume. Traži se savezništvo sa publikom kako bi priča mogla da proradi.
Sve devojke - porotnice imaju različite bekgraunde. Kako ste sastavljali taj mozaik likova?
Krenula sam od onoga što je predložak iz Lametovog filma, ali isto tako od dinamike koja meni treba i logike koju mogu da nađem za tu dinamiku. Onda sam na osnovu toga opredeljivala ko su moji likovi. To je bio jako veliki posao u scenarističkom radu, pisala sam njihove biografije, mehanizme po kojima one funkcionišu. Bilo mi je veoma bitno da opravdam tako težak tekst i nemoguć zadatak za našu kulturu, u kojoj porotništvo ne postoji. Pisala sam i stvari koje se odnose na moguće i uverljivo ljudsko iskustvo i radila kasnije po tome sa glumicama. Želela sam da karakteri budu prepoznatljivi, a da ni jedna nije prenaglašena, da svaka ima mehanizam po kojem funkcioniše iz drugačijeg bekgraunda - od siromašnih do imućnih, da su različitih obrazovnih profila, čak i različitih nacionalnosti. Bilo je zatim zanimljivo doziranje dinamike njihovog dijaloga, dinamike sukoba i svega onoga od čega je kasnije zavisilo moje kadriranje tih situacija.
Jedna od bitnih replika u filmu, koju izgovara devojka koja nije ubeđena u krivicu optuženog, glasi: „Hoću samo da razgovaramo“. Kakvu poruku to nosi?
Ta replika šalje važnu poruku o nužnosti dijaloga i razmišljanja. Mi ne možemo uspostaviti drugačiji način funkcionisanja niti menjati bilo šta niti postati svesni bilo čega ukoliko ne menjamo sebe, ne radimo na sebi i ne razmišljamo. Znači naše pravo kao ljudskih bića je da razmišljamo i komuniciramo, da razgovaramo. To je na kraju i put demokratije, put boljeg društva. U filmu taj pokrenuti razgovor baca novo svetlo na ono što se činilo crno-belim, pojavljuju se nijanse i krivica mladića optuženog za ubistvo više ne deluje ni uverljivo, a kamoli stopostotno kao na početku zasedanja porote, odnosno na početku dijaloga.
Sve to je kompleksno pitanje mentaliteta, sistema, društvenih mehanizama. Ja nemam pametniji odgovor nego da pravim filmove pa da o tome pričamo.
Da li smatrate da Vaš film može da ima edukativnu funkciju, da se prikazuje na organizovanim projekcijama za mlade, uz diskusiju posle filma?
To je dobra ideja. Naravno da od početka mislim, samim tim što su moje glumice srednjoškolke i studentkinje, kako ovaj film treba da se obrati i njihovim vršnjacima i negde organski se oseća da se obraća i njima. Bitno je da film ima obezbeđen dalji život, da ima krov nad glavom, što će imati na projekcijama u školi „Prvi koraci“, a za dalje uvek je dobrodošlo interesovanje svake publike. To je važno za svaki, a naročito za mikrovejv film.
