Recite nam za početak nešto više o samom filmu.
Jako sam srećan što sam imao priliku da radim na ovom projektu i ovo je jedan od filmova kojih se sećam sa mnogo ljubavi, baš kao i filma "Toplotni udar", koji je bio prikazan na prošlom FEST-u. Sa ta dva filma sam imao prilike i puno da putujem u protekle dve godine, na mnogo evropskih festivala.
Lik koji tumačite u ovom filmu posebno je intrigantan. Koliko je često u Grčkoj da ljudi od trideset osam godina i dalje žive sa roditeljima?
Za nekoga od toliko godina i nije toliko uobičajeno, ali mislim da većina ljudi do tridesete živi sa svojima. Pogotovo je teško poslednjih godina za mlade ljude da se ekonomski osamostale, da žive sami, uglavnom ih roditelji izdržavaju.
Film ste snimali 2015. godine. Kakva je sada situacija na Trgu Amerika i u Grčkoj uopšte po pitanju izbeglica?
Bolja je nego što je bila, smanjio se broj ljudi. Ja recimo živim blizu tog kraja i nikada se nisam osećao nesigurno. Stvarnost je dosta drugačija od onoga što se prikazuje u medijima, a to zavisi i od političke klime.
Kad smo kod toga, kako stoje stvari sa Zlatnom zorom, grčkom ekstremnom desničarskom partijom?
Oni su još uvek u sudskom procesu koji bi trebalo da utvrdi da li su kriminalna organizacija. Nadam se da će ih osuditi.
Kada ste radili na liku Nakosa, da li ste razgovarali sa nekim od pripadnika desničarskih organizacija ili ste formirali njegove stavove na osnovu opšteg mišljenja?
Uzeli smo neke opšte stavove. Imali smo priliku da dosta improvizujemo u radu sa režiserom, a nekoliko scena smo snimali baš na samom Trgu Amerika, što je zaista podsećalo na dokumentarac.
Da li je glumac koji tumači lik Tarika zaista imigrant?
Ne, on je u stavri Iranac koji već dugo živi u Grčkoj, tečno priča grčki i sada je već poznati grčki glumac i režiser.
Na konferenciji za štampu je već bilo pitanja o povezanosti dva lika koja tumačite, Nakosa u filmu "Trg Amerika" i Kostisa u filmu "Toplotni udar". Može se za obojicu reći da su čudaci, neka vrsta psihopata nežnog srca.
Da, shvatam na šta mislite kada kažete da su slični. Razlika je u tome što Kostis dela pod unutrašnjim pritiskom, zbog ljubavnog odbijanja, zbog toga što nema život kakav je želeo, i sveti se jednoj osobi za koju misli da ga je izdala, ne društvu. Nakos je, sa druge strane, u depresiji zbog svog trga, ne okreće se svojoj porodici, sebi, misli da sve loše što mu se dešava proističe iz ljudi koji su okupirali „njegov“ prostor. Tako da oni i jesu i nisu povezani.
Može se reći da jesu preko Vas. Da li mislite da ćete i u budućnosti tumačiti takve likove?
To nije moja želja, ljudi dođu i kažu mi „Imamo ulogu za tebe,“ i ja je prihvatim. Ne idem baš okolo i pitam „Imate li neku ulogu čudaka za mene?“ (smeh).
Recite nam nešto više o situaciji u pozorištu u Grčkoj, s obzirom na to da dosta radite i kao pozorišni glumac.
Rekao bih da je situacija dobra, ljudi idu u pozorište, ima ih puno, iako to možda i nije realna slika, jer samo nekoliko njih uspeva da bude samoodrživo. Sa filmom je teško, ako uspete da skupite sredstva i napravite dobar film, odjednom ljudi očekuju da to ponovite sa istom količinom novca, a to je nemoguće, u suštini se nekome posrećilo. A za ovaj projekat sredstva smo dobili od vlade, investitora, i nešto iz privatnih fondova. Tako da se mora tražiti više izvora novca za jedan film, samo sa novcem od vlade to nije moguće. Em ga je nedovoljno, em se prilično dugo čeka na njega.
Da li Vi lično više volite film ili pozorište?
Film. Vise mi se dopada sam proces, upoznao sam mnogo šarmantnih ljudi u filmskoj industriji i sviđa mi se činjenica da ne znam šta sam uradio u filmu dok ga ne vidim. Kada glumite u pozorištu, a ja sam zaista mnogo glumio, mesec dana od početka proba možete videti kuda sve to ide, kako će ispasti. Onda kada predstava počne da se igra, ok je, već je sve gotovo, svako veče je isto, sa malim izmenama. To je jedna linearna procedura, krenete od kamenčića i gradite palatu. A na filmu možete poslednjeg dana snimiti prvu scenu. Nalazim da je to jako intrigantno, šarmantno i izazovno, i veoma to volim. Ipak, ne shvatite me pogrešno- Na skali od 1 do 10, pozorište volim za 10. Samo što film volim za 11.
