-Otkud Robert, lik koji tumačite, tako žustro reaguje kad se otkrije porodična tajna?
Stiče se utisak da je on uznemireniji od glavnih junaka kojih se istina više tiče.
Rekao bih da ovaj film nije samo o ličnim traumama, već i o transgeneracijskim traumama. Tome bi se mogla pripisati reakcija unuka Roberta. Oni kojih se to neposredno tiče, pokušavali su da suspregnu, potisnu te osećaje. Sledeća generacija, a tu spada Robertova majka, predoseća da nešto nije u redu, ali se plaši upuštanja u prošlost.Trebalo je čitave tri generacije da bi se protagonisti suočili s bolnom porodičnom istorijom i da bi se trauma prevazišla. Zanimljivo je da se pokazuje kako deca ili čak unuci žrtava preživljavaju te užase drugačije, neretko podsvesno, ali ne manje bolno.
-Kako mađarsko društvo gleda na svoju nedavnu istoriju?
Jedna od najvažnijih poruka filma je da je zadatak ove generacije da se suoči s istorijom, s onime što se dešavalo našoj zemlji i narodu. Pred sebe moramo staviti zadatak da
obradimo prošlost, da je svarimo, umesto da je ignorišemo.
-Kako je vama, kao mladom glumcu, bio rad s rediteljkom Martom Mesaroš?
Marta Mesaroš je moja baka i to svakako nije bio klasični odnos reditelj - glumac. Imao sam svega četiri godine kad sam se pojavio u njenom prvom filmu, a zatim sam igrao u
još nekoliko. S jedne strane, to je lako, jer se poznajemo, jer smo bliski, ali je s druge teže to što nije reč o pukom profesionalnom odnosu i otud što mi nije davala previše
instrukcija, pa sam morao više da se držim scenarija.
-Kakva vam je bila saradnja s glumicom Mari Toroščik koja je tumačila vašu majku?
Bila mi je velika čast što sam imao prilike da upoznam i da radim s jednom od najvećih mađarskih glumica. Istovremeno, nije bilo nimalo lako. Ona, recimo, ne praktikuje da
ponavlja snimanje jedne scene, već smatra da je uvek najbolje onako kako je bilo prvi put. To ume da teško za nekog ko, poput mene, nema toliko glumačkog iskustva i kome
bi nekoliko proba pre snimanja svakako značilo.
-U filmu je prikazano prelamanje velikih događaja na živote likova. Ima li pojedinac šanse protiv istorije? Može li čovek sa svojim malim životom izbeći „velikoj“ istoriji?
Ne mislim uopšte da je moguće jer su, kako istorija, tako i politika deo naše svakodnevice. Pitanje može biti samo kako da izađemo na kraj s njima. Zato je neobično
važno znati šta se događalo s nama, šta se događalo našim precima, našim roditeljima i njihovim roditeljima, jer to itekako može uticati na naše međusobne odnose. Ipak,
moram da priznam da se svojski trudim da ignorišem dnevnu politiku, naročito mađarsku dnevnu politiku.
-I, kako vam to polazi za rukom?
Vrlo loše. (smeh)
-Zar ono što smo videli u filmu ne dokazuje da je moguće ignorisati istoriju i politiku. Kao devojka, Marija je mogla da izabere da se uda za običnog mladića iz sela, da
odustane od svoje ljubavi prema bivšem plemiću. Ali ona ipak hoće više od života. Zar nije to svojevrsni hibris prema istoriji?
Ali, postoji i ta scena kad naočigled Marije policija odvodi bivšeg plemića i muči ga. Ljudi su u svakodnevnom, običnom životu osećali pritisak vlasti. Uz to, čovek ne bira
koga voli. Sve to čini neumitnijim odluku Marije i njenog verenika da prebegnu za Austriju. Hoću da kažem, nije moguće pobeći od istorije, ili nije moguće bez žrtvovanja
onoga u šta verujemo. Ali je bar važno da znamo šta se desilo, da se suočimo s tim. Moja baka je izabrala snimanje filmova o tome kao svoj način suočavanja.