-Vaš prvi film „Dani besa: Rekvijem za Evropu“ prikazan je na festu 1996. Šta vas vezuje za Srbiju, za ovaj grad i ovaj festival?
Pre svega, zadovoljstvo mi je što sam ponovo u Beogradu posle pune 22 godine kad sam predstavio svoj prvi igrani film. U intervjuu koji sam nedavno u Solunu dao „Politici“ izjavio sam da se u Beogradu osećam kao kod kuće. To da su Srbi i Grci braća zvuči kao kliše, ali je tačno i to ne samo u pogledu sličnosti mentaliteta, već i po tome što ste i vi, kao i mi na raskršću Istoka i Zapada. Oba naša naroda su između dva sveta i to je ono što nas čini jedinstvenima.
-Kroz sedam priča skenirate stanje u grčkom društvu. Kako biste ga ocenili danas?
Svaka kriza ima svoje žrtve i ja sam ovim filmom želeo da prikažem ne finansijski, već psihološki aspekt krize: šta se zbiva u dušama ljudi. Film je inspirisan ogromnim brojem samoubistava u Grčkoj. Govorimo o pet hiljada samoubistava godišnje, što je jeziva činjenica za zemlju veličine Grčke. Ljudi su očajni, gube kuće, poslove, sve što imaju... i tome se ne nazire kraj.
-Vaš film nije samo o Grčkoj. To je film i krajnjim konsekvencama divljačkog kapitalizma po društvo.
I više od toga, nadam se. Tu su i vrednosti, bratstvo i zajedništvo, demokratija. I sve te vrednosti su u iskušenju, sve su one opasno podrivene. Samo deo problema je krah ekonomskog sistema. S jedne strane stičemo utisak da kapitalizam umire, ali s druge strane, on je sve jači i jači, jer je on poput vampira koji crpe svoju snagu iz tuđe propasti. Stvar je u tome što kad nemaš ništa, ne plašiš se gubitka, nemaš šta da izgubiš. Sticanje praćeno gubitkom stečenog je put ka katastrofi. Upravo to se Grčkoj dogodilo posle 1980. kad je počeo ekonomski rast koji nije bio zasnovan na stvarnim osnovama. Sad imamo na delu propast jednog sna, koji i nije bio ništa više od sna. Ali, treba imati u vidu da nije samo sistem odgovoran za krizu, već i sami ljudi. Mi nismo političari, oni koji presudno odlučuju, ali mi ipak donosimo odluke, ma kako one male bile. Zašto bih bio ljubomoran na komšiju koji je kupio nova kola? To je aspurdno, a to je ono na šta nas podstiče kapitalizam.
-Zadržao bih se na trenutak na pitanju odgovornosti. Imam utisak da junaci vašeg filma pasivno i ćutke prihvataju uloge žrtve, da se ne suprotstavljaju, da tretiraju svoju poziciju kao sudbinu.
To je otud jer su oni u zamci. Nema izlaza za njih pošto je ceo sistem zakazao. Biće bolan period kroz koji ćemo morati da prođemo dok nam ponovo ne svane. Ali drugog puta osim tog bolnog, nema. Kad govorim o bolu, ne referišem se na religijsko poimanje kazne, već na ono što je istorijska nužnost.
-Na kraju filma, poput danse macabre, pojavljuju se u crno obučeno fašisti, koji pevaju nacionalističke pesme. Ulica pripada samo njima.
Oni su poput čudovišta koja su se sakrivala po podrumima, a onda, pošto su osetili krv, izlaze i kreće njihov pir. Oni su protiv levičara, protiv homoseksualaca, protiv imigranata, izbeglica, protiv svih koji su različiti. Pokušavaju da nam preotmu gradove, da ih okupiraju. Neonacisti, predvođeni pokretom „Zlatna zora“, već imaju 7% glasova i zastupljeni su u Parlamentu zemlje koja je kolevka demokratije.
-Kako je zemlja o čijoj smo slavnoj istoriji učili kroz priče o otporu Turcima, herojskoj odbrani od italijanske fašističke invazije 1940, a potom i gerilskoj borbi protiv nacista, došla u ovu ponižavajuću poziciju? Ima li nade za taj herojski i slavni narod danas?
To je izuzetno teško pitanje... Ako uspemo da ponovo pronađemo svoju herojsku crtu, onda ćemo postaviti paradigmu za novi istorijski primer pobede. Problem novih generacija je to što ne znaju istoriju, što nisu svesni kako je ona puna primera koje treba znati pravilno protumačiti. Drugi problem su lažne vesti kojima se manipuliše celim društvima. Jedini instrument koji nam je na raspolaganju je proučavanje istorije kako bismo razumeli i naše susede, i kontekst i našu odgovornost za ono što se dešava.
- Da li smemo u zemlji koja grca pod teretom nerazumnih i surovih očekivanja kreditora, kao što je slučaj u Grčkoj, ili zemljama u kojima je na vlasti opasni populizam, kao što je slučaj sa Srbijom ili mnogim drugima, da umetnost lišimo političke dimenzije?
Autor ne sme da se krije iza protagonista, iza priče, ako ceo sistem propada, ako nestaje. Niti u tom slučaju ima pravo da pravi filmove koji su površni, koji su puka zabava. Osećam se odgovornim za ono što se događa i želim da iznesem svoj stav i da se izrazim. Pri tom, ni po koju cenu ne bih snimao propagandni film. Ali politički film praćen odgovarajućom autorskom estetikom je apsolutno poželjan. U doba poput ovog u kome živimo, dužnost je sineasta da snimaju filmove o ljudskim tragedijama, o zlu koje je zadesilo običnog čoveka. Jedva da mogu da se setim nekoliko zemalja na svetu u kojima su ljudi slobodni i koje nisu u ratu. Kad živite u svetu u kome postoji ISIS, u kome je ekonomska kriza, Donald Tramp, populisti... morate reagovati, morate biti aktivni.
