-Možete li da nam pojasnite pojam "mučeništva" u vašem filmu?
Želeo sam da se osvrnem na ideju mučeništva o kojoj se mnogo priča u današnje vreme. Mladi muškarci i žene napuštaju svoje zemlje i odlaze u Siriju da umru zato što žele da postanu mučenici. Ali ja sam želeo da sagledam mučeništvo bez konteksta politike, želeo sam da se fokusiram na taj poriv. Danas u Libanu imamo toliko mladih koji odlaze u potrazi za mučeništvom, i imamo fenomen svih tih majki koje odbijaju to govoreći "ne želimo da naša deca budu mučenici i sveci, želimo da budu živi". Pogledao sam definiciju mučeništva u Islamu, značenje tog pojma se mnogo promenilo. Mučeništvo se ranije nije sticalo samo pogibijom u ratu, nego i davljenjem, smrću zbog raka, smrću koja se zadesi na putu za posao... Mučeništvo nije vezano samo za rat i ubijanje. Za mene nema smisla da posmatram mučeništvo kroz politiku, zato sam za svoju priču odabrao davljenje na moru.
-Da li je moguće snimiti čisto umetnički film koji se tiče samo ljudskih pitanja bez mešanja politike?
Ne verujem da je moguće napraviti nešto sa samo jednim značenjem ili s jednim razlogom, mora da postoji kompleksnost. Ali ja nisam taj koji će da kaže šta je ovde politička poruka, mislim da gledaoci moraju sami da izvuku zaključak. Naravno da ima politike, svuda ima politike, ali to nije bio moj glavni cilj. Pisao sam iskustvenu priču o odnosu prema telu voljene osobe, tako da je ceo film meditacija o gubitku života i tome kako telo postaje samo meso. I kako ti prijatelji... Prvi put kad im je bilo dozboljeno da dotaknu telo svog prijatelja je nakon njegove smrti. Tako da je moj film jedan iskustveni pogled na to. Naravno postoje drugi elementi poput politike, ali za mene lično to nije bio poriv da snimim ovaj film.
-Trenutak kad glavni junak skoči sa litice je veoma moćan i simboličan...
To je veoma politička metafora! Zvuk je dizajniran tako da ta scema deluje kao eksplozija, pravim paralelu sa ljudima koji odlaze u rat da se raznesu. Naravno on nije otišao u rat, ali napravili smo tu malu paralelu sa njegovim skokom i eksplozijom. To je jedini trenutak da smo se dotakli te teme, tako da ste dobro uhvatili taj momenat.
-Ali čini se da on i ne mora da ide u rat, jednako je izgubljen i kod kuće, nema posao, budućnost, oseća se zarobljeno...
Ti muškarci su zarobljeni na margini društva, ostatak društva je nastavio dalje nakon rata, ali oni su zaostali. Postoji taj deo društva, posebno mladi muškarci, koji nemaju šta da rade, i služe političarima da ih iskoriste kad kod treba da se počne rat. Političari pozivaju ove ljude da uzmu pištolje i odu da se bore. U slučaju našeg junaka, njegova porodica je bila veoma pametna. Izvukli su ga sa ulice, želeli su da ima posao, ali on u filmu kaže "Kad me je otac izvukao s ulice, voleo bih da me je stavio negde drugde". On nije uspeo da pronađe mesto u koje se uklapa, nije mogao da pronađe posao, ostao je u nekom limbu. Zavidio je tim ljudima koji idu u rat jer oni barem imaju želju da umru, a on nema čak ni to. To je osećanje koje sam pokušao da prikažem. Jedan čovek me je pitao da li tu vidim sličnost sa Srbijom, ali ja mislim da je to nešto što je svojstveno svim ljudima. Svako društvo ima taj marginalizovani deo, te ljude koji se ne uklapaju ni tamo ni ovamo, koji nemaju šta da rade, i na kraju samo izazivaju nevolje jer se niko ne brine o njima.
-Postoji taj izraz "topovsko meso"...
Oh to je tako užasan izraz, veoma tužan ali istovremeno nekako lep.
-Veoma je interesantan taj način na koji prikazujete kako telo postaje lišeno života i duše, postaje skoro kao objekat, nešto što drugi mogu da koriste... Prikaz tela u vašem filmu je veoma simboličan.
Moj prikaz tela je erotičan, senzualan. Želeo sam da pomešam dva osećanja. Svi kažu kako je gorko-slatko to što su junaci srećni što konačno mogu da dodirnu svog prijatelja, ali on je sada mrtav. Ali život je takođe gorko sladak, mislim da je zato ovaj film rasplakao mnoge ljude, zbog te mešavine sreće i tuge. Ponekad ljudi kažu da je film homoerotičan, što ja prihvatam, ali ne želim previše da ulazim u diskusiju oko toga. Ovde se radi o grupi muškaraca, ja uopšte ne kažem da su oni gej, i oni peru mrtvo telo svog prijatelja. U tom smislu jeste homoerotičan, ali takođe celo to društvo je homo-socijalno, muškarci imaju veoma jaku vezu, veoma vole jedan drugog. Na nekim festivalima ljudi ovaj film percipiraju kao homoerotičan, na drugima kao film o gubitku i žalosti. Mislim da kad snimiš film, kad ga završiš, on prestaje da bude tvoj. On pripada publici koja može da učita u njega šta god želi, i ja prihvatam sva čitanja. To znači da sam uspeo i da me je neko čuo.
-Mislim da je dobro da je film otvoren za interpretacije, svako može da ga vidi drugačije u zavisnosti sa ličnim iskustvom.
Tako je. Ali mislim da ne postoji niko na svetu ko nije iskusio smrt. Ima jedna priča o Budi i ženi koja ga moli da vrati iz mrtvih njenog sina, a on joj kaže da će to uraditi ako pronađe jednu kuću koja nije iskusila smrt. Žena traži na sve strane, i onda kaže "sad mi je jasno." Ne postoji nijedna osoba na svetu koju je smrt zaobišla.
